I Mina i Ermogen behu Atinjani rodom. Obojica življahu u Carigradu budući u velikoj časti i kod cara i kod naroda. Mina beše poznat zbog velike učenosti i krasnorečivosti, i spolja držaše se kao neznabožac, u srcu, pak, beše ubeđeni hrišćanin. Ermogen beše eparh carigradski, i držaše se neznaboštva spolja i iznutra, premda beše milosrdan i činjaše mnoga dobra dela. Kada buknu neka raspra između hrišćana i neznabožaca u Aleksandriji, car Maksimin posla Minu, da utiša metež i da hrišćanstvo istrebi iz toga grada. Mina ode i uspostavi mir, no objavi sebe hrišćaninom, i obrati mnoge neznabošce u veru pravu rečitošću i čudesima mnogim. Čuvši za ovo, car posla Ermogena, da Minu kazni i hrišćanstvo uguši. Ermogen izvede Minu na sud, odseče mu stopala i jezik, i izbode oči, pa ga onda baci u tamnicu. U tamnici Mini se javi sam Gospod Isus, isceli i uteši Svoga stradalca. Videvši Minu, čudesno isceljena, Ermogen se krsti i poče propovedati silnu veru Hristovu. I bi Ermogen postavljen za episkopa u Aleksandriji. Tada razjareni Maksimin sam ode u Aleksandriju i stavi Minu i Ermogena na velike muke, koje oni hrabro izdržaše, pomagani blagodaću Božjom. Videći hrabrost ovih Hristovih vojnika i čudesa Božja na njima, javi se pred sudilištem Evgraf, tajnik i prijatelj svetog Mine, i viknu caru u lice; "I ja sam hrišćanin!" Car se zbesi, trže mač i poseče svetog Evgrafa. Potom naredi nečestivi car, te dželati mačem posekoše svete Minu i Ermogena. Njihove svete mošti, bačene su u more, čudesnim načinom doploviše u Carigrad, gde ih episkop, kome se u snu o tome javi, svečano dočeka i česno sahrani.

Sveta Mati Angelina, despotica Srpska i ktitorka manastira Krušedola u Sremu, bila je ćerka kneza albanskoga Đurađa Kastriotića Skenderbega i supruga Svetog Stefana Slepog, despota Srpskog, i majka Svetog Maksima Arhiepiskopa i ovog Svetog Jovana, poslednjeg despota Srpskog iz porodice Brankovića. Njen sveti spomen slavi se posebno 30. jula i tamo se može videti njeno opširno Žitije, a ovde ćemo izneti samo život svetog sina njenog Jovana Despota. Sveti Jovan beše drugi sin Svetog Stefana Brankovića i Svete Angeline. Rodio se dok mu roditelji življahu još u Albaniji, a odrastao je u Beogradu, mestu u oblasti Furlaniji (šire područje Tršćanskog zaliva u Italiji), gde su mu se potom roditelji preselili i živeli. Tu je u domu oca svoga i matere stekao dobro hrišćansko vaspitanje i lepo svetovno obrazovanje. Njegovom vaspitanju i obrazovanju dosta su doprineli i monasi, kojih je uvek bilo u domu svetih mu roditelja. Zahvaljujući svojim svetim roditeljima i ovim pravoslavnim monasima, mladi Jovan je sebe izgradio na čvrstim temeljima pravoslavne vere i svetog bogougodnog života, tako da, iako je živeo među inoplemenima i jereticima u Italiji i Mađarskoj i među grešnicima u svetu, ipak je sebe sačuvao čista u oboma, to jest u pravoj veri i vrlini. Posle smrti Jovanovog oca Sv. Stefana , nekoliko godina kasnije, to jest godine 1486, majka Jovanova Sv. Angelina, sa Jovanom i bratom mu Maksimom, pređu iz Furlanije preko Beča u Budim, uzevši pritom sa sobom i mošti Sv. Stefana Slepog. U Budimu ih lepo primi mađarski kralj Matija i podari im gradove Kupinovo i Slankamen u Sremu. Tom prilikom, kralj podari i titulu despota starijem Đorđu, koji se potom uskoro zamonaši pod imenom Maksim, tako da titulu i mesto despota Srpskog u Sremu preuzme tada Sveti Jovan. Njihova prestonica i boravište bio je najpre grad Kupinik na reci Savi u Sremu, gde su u crkvi Sv. Apostola Luke bile smeštene mošti njihovog oca Svetog Stefana. Zbog čestih pak napada Turaka preko Save, despot Jovan premesti zatim svoju prestonicu u grad Berkasovo, blizu manastira Pribine Glave. Kao despot Srpski u Sremu, pravedni Jovan je vodio, s jedne strane, vitešku borbu protiv inovernih Turaka, koji su s juga napadali, a s druge strane borio se protiv pokušaja rimokatolika da njegov pravoslavni narod pounijate. Nalazeći se pod vlašću mađarskog kralja, Jovan je njemu pomagao svojom vojskom u borbama protiv Turaka, i u tome pokazivao daleko veće uspehe nego Mađari i Mlečići, koji su tih godina ratovali sa Turcima. Blagoverni despot Srpski Jovan želeo je da oslobodi i sve srpske porobljene krajeve na jugu, ali je to prevazilazilo njegove snage. Jovan se molio Bogu da Bog zaštiti njegov Srpski narod i da mu pomogne da sačuva svoju veru i dušu. Zato je on pomagao mnoge pravoslavne manastire, moleći monahe da se u njima mole za spasenje Srpskog naroda i za spasenje njegovo i njegove porodice. Sa svojom majkom Angelinom i sa bratom Maksimom, a i sam sa svoje strane, Jovan je pomagao velikim prilozima i Svetogorske manastire Svetog Pavla, Hilandar i Esfigmen, a takođe i manastir Krupu u Dalmaciji, kao i mnoge manastire u Sremu, Bačkoj i Banatu. Po narodnom predanju on je sa svojim bratom Maksimom podigao ili obnovio manastire Pribinu Glavu, Mesić, Fenek, Divše, Beočin, Šišatovac i druge. Ali, mladi i pravedni despot Srpski Jovan nije dugo živeo na zemlji. Leta života njegovog bila su malobrojna, ali su zato bila ispunjena mnogim dobrim delima m bogougodnim podvizima. On se mirno upokojio u Gospodu 10. decembra 1502. godine u svojoj prestonici Berkasovu i česno je pogreben u crkvi Svetog Luke u Kuššovu pokraj svoga svetoga oca. Posle tri godine, telo njegovo bilo je objavljeno kao celo i sveto, i od tada ga je pravoelavni narod počeo poštovati kao svetitelja Božjeg. Sveta mati njegova Angelina i brat mu Maksim, prilikom svog odlaska u Vlašku (godine 1505) kod vlaškog vojvode Jovana Radula IV, uzeli su sa sobom i mošti Sv. Stefana Slepog i ovoga Svetog despota Jovana, ali su ih pri povratku iz Vlaške (godine 1509) opet vratili u Kupinovo. Kada su zatim oni podigli svoju zadužbinu manastir Krušedol pod Fruškom Gorom, telo Sv. Jovana sa telom njegovog svetog oca bude preneto i položeno u manastir Krušedol. Tamo se ono pokazalo čudotvornim, jer je mnoge isceljivala blagodatna sila njegova, među kojima isceli i jednog Agarjanina, kome se "živi bes u utrobi valjaše", kako kažu stari zapisi. Takođe je i jedan mladić, koji je osam godina ležao bolestan, dobio čudesno isceljenje od moštiju Svetoga Jovana. Telo Svetog Jovana ostalo je u manastiru Krušedolu sve do 1716. godine, kada su Turci zapalili manastir i u njemu svete mošti svetih Brankovića. Posle spaljivanja manastira, ipak su pronađeni delovi svetih moštiju, među kojima i deo stopala Svetoga Jovana Despota. Ove preostale svete mošti čuvaju se i danas u manastiru Krušedolu.

Čestan građanin grada Ankire. Kada car Julijan Bogoodstupnik dođe u taj grad, Gemel izađe preda nj i javno ga izobliči za bogoodstupništvo. Zato bi mučen i na krst raspet 361. godine. Kada bi u mukama na krstu, ču se glas s neba: "Blažen si ti, Gemele!"

Veliki isposnik, pobednik demona i prozorljivac. Car Lav Mudri napisao mu pismo, a on odgovori i ne otvarajući pisma careva. Upokojio se u Gospodu u dubokoj starosti u IX veku.

RASUĐIVANjE

Na bezbroj načina Gospod Živi zna da miluje i da kara, da izbavlja verne od napasti, da obraća neverne u verne, i da kažnjava nepopravime gonitelje vere. Kada opaki Maksimin pogubi divne mučenike Hristove, Minu, Ermogena i Evgrafa, sede u lađu i krete iz Aleksandrije sa svojom svitom za Carigrad. No najedanput oslepi očima, budući i ranije slep dušom i umom, poče se žaliti svojima, kako ga neke nevidljive ruke strašno šibaju. Uskoro potom zlo i skonča kao što je zlo i živeo. U vreme sv. Amvrosija desio se i ovakav slučaj: carica Justina, jeretkinja, beše nagovorila nekoga Jevtimija, vlastelina iz Milana, da nekako uhvati omrznutog joj episkopa i odvede daleko negde u progonstvo. Taj Jevtimije spremi kola i nastani se u jednoj kući blizu crkve, da bi lakše mogao Avrosija uvrebati sama i u kolima odvesti. I baš onoga dana kada je on udesio i pripremio sve, da Amvrosija uhvati, dođe naredba careva, da se Jevtimije zbog nekog nedela odmah otera u progonstvo. Toga dana vojnici dođoše, vezaše zlomišljenika i odvedoše ga u progonstvo u onim istim kolima, koja on beše spremio za izgnanje Amvrosijevo. Drugom prilikom uđe neki arijanac u hram, u kome služaše sv. Amvrosije, c namerom, da iz njegovih usta čuje štogod za što bi ga mogao optužiti. Pogledavši, taj jeretik vide svetitelja Božjeg kako poučava narod, i vide kraj njega angela svetla, kako mu šapće reči u uho. Ustraši se od toga veoma, zastide samoga sebe, odbaci jeres, i vrati se u Pravoslavlje.

SOZERCANjE

Da sozercavam potop sveta (Postanja 7) i to:
1. kako pre nego voda potopi svet beše potop nevaljalstva u svetu,
2. kako dugotrpeljivi Bog pusti potop zbog greha ljudskih, i kako voda potopi svu zemlju.

BESEDA

o Avramu

Ja sam zemlja i pepeo (Postanja 18, 27)

Ovo su reči, koje pravedni Avram izreče za sebe. Smešni su oni ljudi, braćo, koji se pogorde zbog svoje družbe sa zemaljskim kneževima i velikašima, te počnu o sebi visoko misliti. Avram se udostojio razgovarati s Carem večnim i svemoćnim, pa ipak je ostao nepokolebljiv u smernosti svojoj nazivajući sebe zemljom i pepelom. Ko beše ovaj Avram, da se udostoji tolikog blagovolenja Božjeg za života, i pohvale po smrti i od apostola (Gal, 3; Jevr. 11) i čak od samog Gospoda Hrista (Lk. 16, 22; Jov. 8, 39)? Seljak, koji je imao sve vrline, živeći u svemu po zakonu Božjem. Čovek sa tvrdom verom u Boga, pravdoljubiv, gostoljubiv, milosrdan, hrabar, poslušan, čist i smeran. Naročito se pak proslavi Avram verom, silnom verom. Sto godina beše Avramu, kada mu Bog reče, da će mu žena, dotle bezdetna, roditi sina, i on poverova. I još dok Sara ne rodi Isaka, reče Bog Avramu: učiniću seme tvoje kao pesak na zemlji (Post. 13, 16). I Avram poverova i ne posumnja. A kad se rodi Avramu jedinac sin, naredi mu Bog, kušajući ga, da toga jedinca svog prinese na žrtvu, što Avram bi gotov da učini, da ga Bog ne odvrati u poslednjem času. Toliko beše ovaj divni muž veran i poslušan Bogu. Zato ga blagoslovi Bog i učini slavnim na zemlji i na nebu.
Blago onima, braćo, koji bez razmišljanja veruju Bogu i ispunjuju svete zapovesti Njegove. Blagoslov Božji pratiće ih u obadva sveta.

O blagosloveni Stvoritelju naš, blagoslovi i nas grešne i uvrsti nas u izbrane Tvoje, koji imaju deo sa Avramom u Carstvu Tvom. Tebi slava i hvala vavek. Amin.